Marko NARANDŽIĆ

1. mart 2024.

Nintendo je više nego očigledno kompanija koja se uveliko sprema za sledeću veliku stvar. Konzola Switch puni sedam godina, hibridna konzolica kojoj su svojevremeno neki čak predviđali i brzu smrt, evo dođe polako i do prvog razreda osnovne, a za to vreme se, takođe, ozbiljno približila i tome da postane najprodavanija konzola za video-igre svih vremena! Za sve to vreme, očekivano, Nintendo je ispucao sve kapacitete koje je imao kada su u pitanju njihove stare i nove franšize, pa nam početak 2024. godine donosi remaster jednog od starih naslova koji i nema toliko kultni status kao neki od prethodno našminkanih Switch portova. Ovoga puta, pred nama je igra Mario vs. Donkey Kong, koja je originalno predstavljena za GameBoy Advance pre tačno dve decenije.

Najpoznatiji tandem vodinstalatera i gorile u svetu video-igara (a i šire) svojevremeno su bačeni u blender koji nam je dao igru koja je, u suštini, puzzle platformer, pomalo čak nalik i na prvi Donkey Kong sa arkadnih aparata, ali i uz elemente 2D Mario platformisanja. Igra je dobila svoj jedinstveni pečat, do te mere izražen da je doživela čak i nekoliko relativno sličnih nastavaka.

Ako Mario vs. Donkey Kong za Switch uporedimo za igrom na čijim temeljima je nastao, više je nego očigledno da se suštinski radi o identičnoj igri, samo u izvedbi koja je u skladu sa današnjim vremenom. Originalnu grafiku koja bi danas bila kazna za oči svakoga ko nije odrastao uz naslove iz te ere, zamenili su dobro prepoznatljivi današnji elementi Mario i Donkey Kong igara iz najnovijih 2D nastavaka, što omogućava pokretljivost i detalje koji su življi, puni vizuelnih efekata koji nisu bili mogući u originalnoj verziji igre usled ograničenja koja je diktirao hardver. Vizuelno, Mario vs. Donkey Kong ne može da se poredi sa, recimo, najnovijim Super Mario Bros. Wonder, što, istina, jeste pomalo razočaravajuće, imajući u vidu koliko je ova igra osvežila 2D Mario izvedbu. Ipak, bez obzira na to, art stil je i dalje toliko upečatljiv da teško da će nekome smetati to što Mario ne pravi dovoljno izražajne facijalne ekspresije, kao što je to slučaj u Wonderu, tako da ovo i ne može da se uzme kao neka velika zamerka igri.

Ako ćemo da se osvrnemo na „priču”, ona je, naravno, u Nintendovom stilu, toliko jednostavna da je i dete od dve godine savršeno može ispratiti (u ovo smo se i lično uverili), ali, takođe, i dovoljno šarmantna da ne ostavi hladnog srca ni nekoga od 102 godine (ovo već samo pretpostavljamo). Izgovor za postavku nivoa ovoga puta je Donkey Kong, koji je poludeo kada je jednog dosadnog subotnjeg popodneva na TV-u video reklamu za nove Mini-Mario igračkice. Nakon što je zaključila da ih želi više nego bilo šta drugo na svetu, debela gorila je skoknula do radnje da kupi tog slatkog Marija u loptici, ali ju je natpis rasprodato toliko razbesneo, da je odlučila da ode do fabrike gde se proizvode ove igračke i ukrade ih. Jadni Toadovi koji rade na traci mu se, naravno, nisu mogli suprotstaviti i tu dolazimo do Marija, kome je, očigledno, vrlo stalo do sopstvenog brenda i prodaje merchandisea, pa mu je to bilo dovoljno da krene u avanturu oslobađanja simpatičnih igračkica. Mini-Mario su, inače, kao igračke na navijanje, kreću se kratko vreme i sposobne su da prate putanju ako imaju nekoga da ih vodi. Interesantno je da je kasnije Nintendo predstavio par igara koje su bile bazirane upravo na njima, te da su uspele da „ukradu šou” i po popularnosti prevaziđu koncept Mario protiv Donkey Konga.

Struktura sveta je prilično linearna. Svaka od tematskih celina ima po ukupno osam nivoa, od kojih je jedan specifično napravljen tako da usmeravate Mini-Mario igračkice da skupe ’TOY’ slova, jedno po jedno, završavajući nivo njihovim ulaskom u kutiju sa igračkama. Igračke, inače, spasavate jednu po jednu u regularnim nivoima. Prvi deo svakog od vas zahteva da pronađete ključ i donesete ga do brave, što, zatim, otključava drugi deo u kome je potrebno da dođete do Mini-Mario igračkice koja se nalazi na mestu do koga je teško doći. Osmi nivo svakog sveta je boss borba sa Donkey Kongom, koja je uvek pomalo različita, ali se svodi na to da ga tresnete nekoliko puta. Od ukupno osam svetova, koliko ih ima u igri, dva su potpuno nova u odnosu na originalnu igru. Neprijatelji se razlikuju od sveta do sveta u skladu sa sveukupnom temom, ali ima i onih koji se ponavljaju.

Sama mehanika platformisanja u određenoj meri se razlikuje od onoga na šta smo navikli kod 2D Mario igara. Pre svega, ovde ste u mogućnosti da skočite na neprijatelja, ne da biste ga ubili, već da bi vam on poslužio kao platforma ili da ga ponesete, kako bi mogli da ga iskoristite kao projektil. Postoje i trampoline uz pomoć kojih možete da skačete na visoke platforme ili, na primer, kante po kojima možete da skačete kako biste izbegli šiljke. Sva ova mehanika, na svu sreću, kada se po prvi put pojavljuje, objašnjena je u igri skokom na kutiju sa znakom pitanja. Nivoi, takođe, sadrže i po tri paketića - collectables, koje možete, a ne morate da skupljate i koji vam daju dodatnu motivaciju tokom nivoa. Ono što treba imati u vidu je da se manje-više radi o kratkim nivoima od kojih ćete većinu rešiti za par minuta, a neke čak i za tridesetak sekundi. Ovo je igra zamišljena da se igra u kratkim sesijama, konceptualno nalik onome kako je zamišljeno da se igraju igre na mobilnim telefonima.

Naravno, postoje neki delovi veće težine, ali sveukupno gledano, teško da će vam bilo šta zadati neku glavobolju. Mario ima puno dostupnih pokreta, poput salta unazad ili stajanja na šakama na zemlji, što mu omogućava da se brani od cigli i projektila koji padaju odozgo. Neki od ovih pokreta jednostavno ne deluju prirodno, imajući u vidu kako smo navikli da se Mario kreće u 2D igrama, te zahtevaju period privikavanja. Tu su i plavi, zeleni i žuti prekidači, a kada se jedan aktivira, ostale platforme u datoj boji postaju providne, pa je na nama da osmislimo odgovarajuću kombinaciju koja će nas dovesti do cilja. U suštini, u pitanju je igra koja je stvorena da testira sposobnost logičkog razmišljanja, relativno brzog donošenja odluka i spretnog izvođenja onoga što ste zamislili. Kad kažemo spretnog, lični utisak je da se to previše često svodi na privikavanje na kontrolnu šemu igre, nego na klasičan - vežbaću i postaću bolji pristup.

Kada pređete prvi nivo određenog sveta, ostale možete igrati redom kojim vi želite, pa, tako, čak i da se negde zaglavite, možete da preskočite taj nivo i kasnije da mu se vratite. Nakon što igru „obrnete” po prvi put, otključavaju se „Plus” nivoi - sedam za svaki svet. Radi se o potpuno novim izazovima sa drugačijim pravilima, gde umesto da samo dođete do Mini-Marija, morate ih odvesti nazad do vrata. Osim toga, postoje i „Extra” nivoi koji se već malo teže otključavaju i koji će vam definitivno predstavljati izazov, naravno, ako se odlučite da iscedite apsolutno sve što ovaj naslov ima da ponudi.

Igra nudi i mogućnost igranja dva igrača istovremeno, od kojih bi player two bio Toad, mada tu imamo jednu vrlo specifičnu zamerku. Naime, pored standardnog stepena težine, postoji i casual, u kome ukoliko bi poginuli umesto da krenete ispočetka, ulazite u balončić i možete da nastavite tačno tamo dokle ste i stigli - idealno za mlađe igrače koji još uvek nisu toliko spretni. Međutim, ono što je čudno, kada igrate sa drugim igračem, casual mode nije moguć i prinuđeni ste da igrate na standardnom nivou težine, gde vas jedna greška šalje na početak nivoa. Ostaje nejasno zašto u casual režimu nije omogućeno igranje za dva igrača, pošto je upravo to scenario u kome bi se očekivalo da je za drugog igrača potreban niži nivo težine. Inače, treba napomenuti i da čitav sistem života apsolutno nema smisla u običnom režimu, imajući u vidu to da u slučaju da ih sve izgubite, ne postoji nikakva „kazna”, jednostavno ćete nastaviti tačno tamo gde ste i stali.

Uprkos nekim ograničenjima, od kojih bi najviše istakli pomalo trapave kontrole u odnosu na ono što očekujete od Marija u 2D okruženju, Mario vs. Donkey Kong je i dalje uzbudljivo i zabavno ostvarenje puno dobrih izazova. Unapređena grafika ovoj igri svakako daje potpuno novi život u odnosu na original i približava je celokupnoj današnjoj Switch publici. Dok se spremamo za nešto novo od Nintenda, remaster je siguran i u ovom slučaju dosta solidan način da popunimo dane iščekivanja nečega potpuno novog.