Aleksandar DINIĆ

1. mart 2024.

Ako je nemačka medicina - najbolja medicina, onda su u svetu video-igara japanski rimejkovi hitova od davnina ponajbolji na tržištu. Ponekad nešto dobro osvane i sa zapadne strane (sada već vremešni Tomb Raider Anniversary, na primer, ili famozni rimejk Dead Spacea od pre godinu dana), ali gro kvalitetnih uradaka ovog tipa, po pravilu, dolazi iz Zemlje izlazećeg Sunca. U sve prostranijem moru sve boljih Resident Evil obrada, poslednjeg Shadow of the Colossusa ili sjajnog novog Demon’s Soulsa, koji je obeležio premijeru PS petice, pre skoro čitave četiri godine dobili smo i rimejk legendarnog Final Fantasyija VII iz daleke 1997. godine i ere prvog Plejstejšna. Dotični FFVII Remake, kao što znaju svi koji su ga probali, bio je ciljano nekompletan, odnosno, pokrivao je samo prvi deo originalne igre i odvijao se u nekoliko naselja i unutar vojno-energetskih postrojenja korporacije Šinra, u steam/dieselpunk prestonici Midgaru. Rebirth, koji je sada, konačno, pred nama, predstavlja središnji deo i sledeće kapitalno poglavlje te priče, uz izvestan treći i završni deo koji nas očekuje u nekoj budućnosti, na koju ćemo čekati, nadamo se, kraće od četiri godine.

Sama igra je, ovaj put, „ekskluziva unutar ekskluzive” i trenutno je dostupna isključivo za korisnike konzole Playstation 5, uz izgledno, ali kasnije portovanje i na PC, kao što je to bio slučaj i sa prethodnim rimejkom. Igra se kupuje, instalira, pokreće i igra potpuno nezavisno od prethodne, bez ikakvih peripetija sa sačuvanim pozicijama ili prenošenjem likova, statusa, opreme i sličnog (dobićete samo poduži uvodni video The story so far... To znači da ćete Rebirth početi sa likovima podešenim na nove, niže i skromnije vrednosti od onih na koje ste ih nabudžili do kraja Remakea.

Radnja Rebirtha nastavlja se neposredno nakon završnice Remakea i epske bežanije iz Midgara, zatičući dobro poznato društvance eko-terorističke grupe Avalanche (Bareta, Tifu, Erit, lavo-vuka Red XIII i špicokosog komandanta parade i konvertita Klauda) kako ližu i vidaju svoje rane u pitoresknom, turističkom gradiću Kalmu, bistreći svoje naredne korake u borbi sa Šinrinim nezajažljivim apetitima po pitanju eksploatacije životne energije Gaje, planete na kojoj se nalazite. Pre nego što se otisnu u nastavak svoje odiseje, ekipi će Klaud prvo pripovedati (kroz igrivo flešbek poglavlje) početke njegovog poznanstva iz vojničkih dana sa famoznim Sefirotom, arhi-neprijateljem i ultimativnim negativcem, čiji su planovi za korišćenje životne energije Gaje daleko ambiciozniji i pogubniji po većinu stanovnika planete od onoga što žele čisto gramzivi moćnici Šinre. Ostatak priče skrojen je nalik onome što smo videli u prethodnoj igri, sa praćenjem osnovnog narativa iz originala i njegovim proširivanjem, uz određena prekrajanja po pitanju sudbina nekih likova, različite dostupnosti pojedinih lokacija, manjih i većih (ili potpuno novih) sekundarnih i sporednih misija, aktivnosti, mini-igara i ostalog.

Nakon uvodnih momenata i privikavanja/podsećanja na izvođenje, kretanje i ostale bazične radnje, usled blic-racije Šinrinih desantnih odreda brzometno napuštate Kalm i zakoračujete u divljinu izvan gradskih zidina. U tom trenutku, Rebirth vam servira svoj glavni i najjači adut koji će krasiti i ostatak igre. Za razliku od ušančenih i gotovo klaustrofobičnih lokacija, gradskih četvrti, laboratorija i fabričkih postrojenja iz prvog rimejka, igra vas baca u suprotni ekstrem, široki i prostrani open world, čiji se kraj ne nazire na horizontu. Kvazi open world, doduše, jer je osam regija Rebirtha velikog, ali, ipak, ograničenog obima i međusobno povezanih deonica koje se otključavaju napretkom u glavnoj priči, ali bremenitih raznovrsnim sadržajem, upečatljivom arhitekturom, landmarkovima i lokacijama, epskim momentima i fajtovima, raznovrsnim set-pisovima i kamarama toga još.

Ovde na scenu stupa novouvedena mehanika otkrivanja, praćenja i obavljanja svega toga, aktiviranjem osmatračkih tehno-tornjeva za račun naučnika Čadlija, sa ikonicama koje će na terenu označavati sve aktivnosti od interesa. Dotične je preporučljivo neignorisati iz mnogobrojnih razloga, od prikupljanja iskustva i nove opreme, preko otkrivanja dodatnih quest-instanci i resursa pomoću kog će Čadli moći da vam ponudi materia orbove, nezaobilazni borbeni asset u mnogobrojnih hostilnim susretima, pa do kreiranja izazova različitog stepena u trenažnim, virtuelnim arenama. Kroz pomenuta, ogromna prostranstva kontinenata nema smisla peške šipčiti, te će vam na raspolaganju biti lepeza različitih prevoznih sredstava, dok će se tvrdokornim finalfantazistima konačno ostvariti vlažni san da uživaju u prizoru celog borbenog odreda koji jezdi na leđima upregnutih Čokobosa, žutih kokošolikih ptičurina koje su postale svojevrstan zaštitni znak Final Fantasy serijala.

Borbena mehanika je ostala ista i bazira se na akumuliranju podeoka ATB (Active Time Battle) skale, protokom vremena ili borbom, kojom zatim „finansirate” specijalne udarce (unikatne za svakog lika), magijske napade (kroz pomenute materia kugle koje prethodno raspoređujete na slobodne slotove u opremi i naoružanju), odnosno aktiviranje predmeta, napitaka, eliksira i ostalog iz inventara. Sporopuneća Limit Break skala je ponovo prisutna (i aktivira se prilikom oduženijih fajtova), oslobađajući dodatno razorne ili korisne ofanzivno-defanzivne poteze specifične za svakog lika, a tu je i nezaobilazna Summon linija, koja oslobađa vremenski ograničenog kapitalnog bossa upregnutog da se bori na vašoj strani. Svemu ovome je dodata i nova ofanzivna opcija pod nazivom Synergy Abilities, koja predstavlja napad koji u tandemu izvode dva zacrtana lika (sa pratećim specifičnim efektom, buffom, privremenim bonusom i slično).

Generalni utisak tokom igranja je da su autori želeli da što više pomognu igračima raznim olakšicama i konvencijama, bez obzira na to što je igra zadržala svoj kompleksno-kriptični dizajn po pitanju menija, opcija i načina na koje razne varijante mehanike unutar igre funkcionišu (prvih par sati će vam konstantno, čak i sa ponavljanjima, iskakati prozori sa objašnjenjima kako nešto uraditi). Ovo se ogleda u sijaset sporednih opcija (razgranata mogućnost fast travela, ekstenzivni dnevnik koji prati svaki korak u obavljanju questova, unapređenje oružja, opreme, razmeštanje materie u hodu i sl.), ali, pre svega, u modusima vezanim za borbeni angažman. Pomenuti virtuelni borbeni simulator je jedna od tih stavki (nagrade za savladane, ne preterano teške izazove u njemu znaju da budu prilično izdašne), dok je druga i mnogo razrađenija opcija za svakog lika Folia. Ovo predstavlja svojevrsno drvo veština čija unapređenja otključavate investiranjem zarađenih skill pointsa, gde se pored standardnih pojačavanja atributa, novih poteza za izvođenje u paru i naprednijih veština, nalazi i mogućnost da standardne magijske napade izvršavate bez trošenja dragocene mane.

Final Fantasy VII Rebirth je kapitalna, masna, ogromna i sveprožimajuća igretina, dizajnirana tako da bude van pameti ne igrati je ako imate PS peticu i naginjete single-player naslovima, pogotovu što u njoj mogu uživati i igrači koji nisu odigrali prvi rimejk ili im ne leži njegov specifičan šmek i hermetičniji dizajn. Novopridošli, a zainteresovani putnici namernici koji bi da vide o čemu se radi u toj zavrzlami, treba samo da budu spremni na specifičan, uvrnuti i često infantilni karakter igre, koji bez mnogo problema na neki način uspeva da pomiri, naizgled, nespojive stvari. Potreban je specifično iščašen (tj. japanski) talenat, pa da tešku dramu nabijenu emotivnim momentima ili borbe sa stvorenjima i čudovištima vanekranskih gabarita efektno uparite sa trivijalnim i gotovo detinjastim momentima, kao što su „misija” sa branjem cveća, susreti sa slatkastim stvorenjima koja deluju kao plišane igračke za japanske devojčice iz nižih razreda osnovne škole, a da ne pričamo o obaveznom nošenju jastučića za pod tur ako mislite da se odmorite i regenerišete skale zdravlja i mane na usputnim, Čokobo stajalištima.
Za svakog po svašta nešto.