Aleksandar DINIĆ

1. mart 2024.

Rad na naslovima čija je ambicija da briljiraju na narativnom planu oduvek je bila rizična rabota, pogotovo u industriji čiji su trendovi uzburkani, kao što je igračka. Osmisliti, napisati i dočarati dovoljno interesantan svet, likove i njihove odnose unutar zanimljive priče, a zatim sve to funkcionalno, u većoj ili manjoj meri, upariti sa ostalim elementima gameplaya, dizajna i svih pratećih tehnikalija nije nimalo lak poduhvat, pogotovu u svetu u kom su se desili instant-klasici, kao što su The Last of Us, God of War ili biser zvan Detroit:Become Human.

Francuski Don’t Nod tvrdoglavo, već punu deceniju, pokušava da provali ovu recepturu, bilo da je u pitanju „sajberpankerska ekstravaganca” Remember Me, (smaračke) jadikovke napaćenih tinejdžera u serijalu Life is Strange, predosadni Twin Mirror, od pre tri godine ili nedokuvana balada o krvopijama zvana Vampyr, nastavljajući da tavore u nižim klasnim razredima, strpljivo čekajući svoju veliku šansu. Njihovo novo čedo, zvano Banishers: Ghosts of New Eden, predstavlja svojevrsni amalgam svega navedenog (uz izdašno zahvatanje lopatom iz mnogih drugih izvora) i do sada najambiciozniji pokušaj autora da kapitalizuju iskustvo koje su pabirčili tokom pomenutog desetleća.

Banišeri pripovedaju priču o Redu i Antei, škotsko-kubanskom romantičnom paru „detektiva nemogućeg” i lovaca na demone, utvare, duhove i ostale abominacije svih fela i pojavnih oblika koji ordiniraju novim kontinentom na začelju 17-og veka. Na poziv svog starog mentora, golupčići se iskrcavaju negde na obalama Nove Engleske, angažovani radi odrađivanja još jednog, naizgled, rutinskog poslića. Doseljenički gradić Nju Iden opseda neidentifikovana natprirodna pretnja, koja je u zbegove naterala većinu stanovništva, ostavivši za sobom sablasno prazne kuće, zajedničke zgrade i napuštenu luku sa olupinom nasukane transportne galije pride. Malobrojni preostali nisu previše raspoloženi za razgovor ili bilo kakvo drugo čačkanje mečke koja opseda koloniju, a stvari dodatno postaju mračnije kada se ispostavi da je pomenuti učitelj i sam pao kao žrtva nečastive pretnje, u jalovom pokušaju da joj doaka. Da nesreća nikada ne dolazi sama i da će se cela situacija fatalno pogoršati, postaće evidentno već u poslednjem činu ovog podužeg prologa: tokom obračuna sa čudovišnim Košmarom odgovornim za ceo karambol, u odsudnom trenutku Antea zarađuje smrtonosni hitac, dok Red biva lansiran sa obližnje litice u mračne, zapenušane okeanske dubine.

Muška polovina baksuznog dvojca budi se nakon izvesnog vremena na udaljenoj, zapadnoj obali regije i, zahvaljujući svojim natprirodnim sposobnostima na koje se oslanja u svojoj profesiji, konstatuje ono čega se najviše plašio: Antea će se kraj njega manifestovati kao neuhvatljiva astralna projekcija, lišena mogućnosti da sa svojim ljubavnikom i dalje uživa u retkim čarima ovozemaljskog života. Pred ukletim dvojcem (odnosno, samim igračem) tada se postavlja jedan od dva moguća izbora: sprovesti ritual uspenja koji će Antei doneti preko potrebni spokoj i mir (ali i zauvek je odvojiti od neutešnog dragog), ili izvesti stanovite moralno-upitne radnje nekrofilskog tipa radi njenog oživljavanja, kako bi par ponovo bio zajedno u punom fizičkom obliku. U svakom slučaju, pre nego što jedan od ova dva zaveta bude bio moguć, dvojac će morati da prešipči sedam mora i sedam gora na putu nazad ka Novom Raju, radi povratka na mesto Antejinog stradanja i upriličavanja odabranog rituala, uz ponovno ukrštanje sablji, baklji, musketa i astralnih moći sa đavolštinom koja je i zakuvala celu čorbu.

Ovde na scenu stupa hajlajt cele igre, kapitalni i neodvojivi element igranja od kog zavisi dalje odmotavanje priče, odnosno afinitet prema nekom od dva moguća ishoda pomenute ljubavne dileme. Na svom putu nazad, diljem prostranstava koje ćete posetiti, svaki čas nailazićete na dižgrecije koje muče izbegle doseljenike ili rezidentno stanovništvo raznih kampova, utvrda i inih nastambi, a koje se, po pravilu, vrti oko neke natprirodne pretnje ili pojave. Ispitivanjem prisutnih, obijanjem lokaliteta i praćenjem i prikupljanjem tragova stvarate sve kompletniju sliku vezanu za tekući slučaj koji vam je poveren, a koji, opet, nikada neće biti crno-bele prirode, kako je to možda delovalo u početku. Radi detaljnijeg objašnjenja o čemu se ovde tačno radi, spojlovaćemo jedan od njih, pa možete da preskočite naredni pasus, po izboru.

Elem, izvesni, nemirni duh opseda radionicu lokalnog kovača, izazivajući loše rezultate njegovog rada u vidu faličnih oruđa koja izlaze ispod nakovnja, utičući na funkcionisanje celog naselja. Ni samom kovaču, niti njegovoj supruzi nije jasno o čemu se tu radi, ali, nakon poduže terensko-detektivske istrage, otkrivate sumornu istinu. Tokom plovidbe ka novom kontinentu, supruga je, u naletu besa i nemoći, umorila svog istinskog muža i pravog kovača koji ju je zlostavljao tokom braka, prikrivši sa svojim novopečenim ljubavnikom zločin i nastanivši se u pomenutoj zajednici, uz teško breme onoga što su uradili da visi nad njima.

Pred igračem je tada izbor i odluka kako želi da okonča svaku od razrešenih misterija: donošenjem mira i spokoja duhovima i astralnim projekcijama (odnosno, njihovo nasilno odaslanje pravo u dubine pakla) ili instant-upokojavanje živih ljudi, ako vaš moralni kompas donese takvu procenu. Šta god da odlučite, ovo se ne odražava samo na dalje funkcionisanje dotičnih likova ili šire zajednice (sa pripadajućim promenama u izvesnoj meri), već i direktno utiče na vašu „glavnu” misiju: svako „razrešenje” onozemaljskih pojava predstavlja stepenik bliže Anteinom uspenju u rajska nebesa, dok pomenuta žrtvovanja ljudi predstavljaju put ka njenom uskrsnuću u finalnom ritualu. Pohvalama ovom segmentu igre dodaćemo i činjenicu da slučajevi često nisu tipa „odrađeno, zaboravljeno i idemo dalje”, već će se odjeci vaših odluka često čuti i biti prisutni i u nastavku igranja, tvoreći sasvim zadovoljavajuću narativnu dimenziju u kojoj nikada nećete imati utisak da nešto puko otaljavate ili odrađujete radi iskustvenih poenta, novčane nagrade ili novih primeraka opreme.

Drugo naličje ove medalje tiče se samog štrapacirunga terenom, pronalaženja milion i jednog bonusa, trinketa, loota, kolektiblsa, unapređenja, nove Anteine veštine za prolaz dalje (ili primenu u borbama), odnosno obilja dokumenata, svedočenja i spisa koji proširuju priču, svet i vaš angažman u njemu. Ovaj segment je korektno realizovan, u potpunosti na tragu skorijih God of War igara, jer su lokacije, iako vizuelno „široke”, zapravo, manji ili veći ograđeni tereni, arene i tuneli sa tačno definisanim prostorom koji možete da istražujete, uz karakteristične, predefinisane tačke gde je moguće negde se uzverati, spustiti konopcem, preskočiti, provući se i slično.

Ono gde ćemo zalepiti prvu zamerku tiče se prevelike repetitivnosti samog okruženja. Tamo gde je GoW na gotovo svakom koraku servirao nešto novo, interesantno i nesvakidašnje, stalno terajući na igranje i otkrivanje sledećeg upečatljivog momenta u priči, Banisheri često zapadaju u ćorsokak repeticije terena koji vrlo brzo počinje da se stapa u amorfnu masu jednoličnih lavirinata za čišćenje. Ovo možda nije fer prema igri koja se trudi da verno (a grafički sasvim uspelo i na momente impresivno) i realistično dočara zacrtani istorijsko-geografski milje (za razliku od pomenutih nordijskih fantazija), ali je fakat da zamor materijala pre ili kasnije počne da se oseća, uz forsirano produžavanje trajanja igre na ovaj način. Drugi, ne preterano uspeli element su same borbe koje stalno serviraju previše istih ili sličnih protivnika, uporno rvanje sa kamerom i nemušto lockovanje pretnji, kao i teško provaljivanje njihovih „namera”, pri čemu vam nanose više štete, nego što bi to bilo pošteno.

B:GoNE je uradak jake druge klase, sa povremenim proplamsajima u više ešalone i ako vam se igra sasvim solidna, mračna, atmosferična, fantazijska priča, smeštena u pomenuti vremenski period na pomenutom geografskom podneblju, predstavlja izgledan izbor u ovom trenutku.