Marko VASILJJEVIĆ

1. februar 2024.

Ratna tematika je teška, mračna i mučna, pa kao takva, nije ni čudo što ima popriličan broj književnih dela koja ovu temu koriste kao srž oko koje grade priču. Isto važi i za video-igre koje su u različitim naslovima obradile verovatno svaki veći sukob koji je čovečanstvo moglo da zamesi. Gradili smo baze, štancovali jedinice, opremali i unapređivali šta god smo mogli i slali jadne piksele u boj, pa ko pukovnik, ko pokojnik. E, ovaj naslov je malo drugačija zverka. Iako se dešava u periodu Velikog rata, nećete imati prilike da navučete vojničke čizme i zabodete se u rov, niti da izvršite atentat na prestolonaslednika, a zaboravite i na proboj solunskog fronta. Ne, ovo je gore od toga. Ovde vas teraju da budete zdravstveni radnik.

Zapravo, pripada vam mučan zadatak da se pobrinete o zbrinjavanju ranjenika i, pritom, žonglirate sa nizom teškoća koje podrazumeva zdravstvena nega u ratnim uslovima. Vaša „bolnica” je prenamenjena zgrada u seocetu pokraj linije fronta, a i ostale zgrade u okruženju su preuzele nove uloge. To znači da, osim zgrade za neposredno zbrinjavanje ranjenika, postoje i brojni drugi pomoćni objekti, poput trijažnog centra, smeštaja za osoblje i kantine, apoteke, magacina, rehabilitacionog centra (produžena nega) i, nažalost, groblje. Njih nećete graditi, već su tu gde su čak i ako krenete igru od nule. Par zgrada, poput one namenjene skautima, postaju dostupne u toku igre kako se priča odmotava i ne postoji način da tu vrstu progresa ubrzate.

Igra podrazumeva priču koja je fiksirana i određeni događaji će se desiti u tačno određenom trenutku. Vreme možete pauzirati ili pustiti da teče brže ili sporije, ali te određene trenutke kada će se nešto važno desiti ne možete da izbegnete. Umesto toga, pokušaćete da se pripremite za njih što je moguće bolje. Ukoliko uspete prelazite na sledeće poglavlje i pratite priču dalje. Međutim, šta ako ne uspete? Verovali ili ne, u tom slučaju se dešava davno zaboravljeni game over ekran i možete krenuti sve ispočetka. Da li ste spucali više časova u pogrešnom pravcu? Šteta, ali, eto, naučili ste nešto, pa probajte ponovo. Baš retro i možda odbojno nekome, ali nama se svidelo.

Možda je malo morbidno reći da je igra zabavna, ali zarazna svakako jeste (ne u bolničkom, infektivnom smislu). Ipak, tako je. Trebaće vam malo vremena da se priviknete na određene delove mehanike, ali nakon toga će vas nešto terati da probate ne samo da pobedite izazove (što realno i nije previše teško), već da to učinite na što bolji način. Igra meri svaki vaš korak i uzima u obzir svaki vaš izbor i daje vam poene na skali humanosti i beskrupuloznosti. Možda će vam pobeda reći da ste humanista, ali da ste totalno neefikasni, odnosno da je glavni štab relativno nezadovoljan. Ja neefikasan? Sad ćeš da vidiš. Anestezija za pacijenta skupa, je li? Pa može se i bez nje, jel’ tako? Izvinite, ne čujem odgovor, pacijent vrišti.

U stvari, čitava draž ove igre (o, kako ovo sve zvuči pogrešno) leži u tome što je mali milion detalja pažljivo utkan u svaku stavku. Svaki zdravstveni radnik ima svoje ime i prezime. Neke prednosti i mane i neke bonuse koje će steći tokom igre. To su hirurzi, sestre, bolničari, inženjeri i kasnije skauti. Svako od njih mora da bude raspoređen na određene dužnosti. Logično, ako ih sve upregnete, rezultati će biti najbolji, ali oni su, ipak, samo obični ljudi u teškim uslovima i ako ih preopteretite, kolabiraće, a onda ide čitava večnost dok se oporavljaju. U međuvremenu njihove zgradice neće moći da rade. Dakle, moraju malo da se rotiraju smene. Možete povremeno da angažujete još osoblja ako se glavni štab smiluje, a da bi se to desilo, moraćete da odgovorite na neke specijalne zahteve, poput pisanja izveštaja (što troši vreme hirurgu), da se odreknete hrane ili alkohola koje ste jedva skrpili i slično. Selo ima železničku stanicu, pa možete osim osoblja da dopremite i potrepštine koje niste uspeli sami da proizvedete, a to troši kredite koje, opet, ne stičete tako lako. Međutim, vremenom će se desiti da svim ovim jadnim ljudima naučite imena i rasporede i biće vam malo bedno da budete superefikasni smrda, što je verovatno i bila ideja.

Sa pacijentima je još grđe. Njihovi kartoni, osim tipa povrede i hitnosti, sadrže i kratke biografije. Pritom, imaju i svoj „čin”, odnosno, nisu svi jednako vredni. Ukoliko ih zbrinete kako valja, imate mogućnost da ih posle produžene nege vratite na front, pošaljete nazad u štab ili oslobodite dužnosti. Kako neprijatelj povremeno nadire, izuzetno je važno da imate ljude na frontu kako ne bi došlo do prevremenog kraja igre. Ali, slanje u štab je bitno, jer dobijate kredite za potrepštine i unapređivanje zgrada. Oslobađanje dužnosti je jednako potrebno, jer pozitivno utiče na moral koji ne sme da padne na nulu, jer i to je okidač za „kraj igre”. I, sad, vama dođe mladić, oženjen, otac troje dece. Ako ga izlečite, dobićete jedan kredit ili jedan odsto morala. Istovremeno, tu je i lik koji nema nikog svog, osuđivan za neka krivična dela, ali jak i daje tri kredita ili tri odsto morala. Nema vremena ni materijala za obojicu. Da li da se iscimate i potrošite resurse da skupite materijal za obojicu, maksimalno preopteretite hirurga koji će sigurno kolabirati nakon toga i biti nedostupan pola dana ili da jednog od njih „ćušnete” da leži u trijaži i čeka svoju sudbinu, koja sigurno neće biti izlečenje? Takve izbore će vam gurati u facu dovoljno dugo da ili će vam biti mučno, ili ćete shvatiti da ste potajno sociopata i da vas baš briga šta piše u dosijeima i gledati samo suve brojke.

Dodatnu aromu daju i specijalni zahtevi visokih oficira koji će znati povremeno da se umešaju i nekim od pacijenata dodaju VIP status. Ukoliko ih ispoštujete i prioritizujete sina nekog bitnog baje, možete očekivati i da stigne neka materijalna nagrada. Ignorisanje i postupanje po čistoj Hipokratovoj zakletvi neće garantovati kintu, a možda bude i negativnih posledica. Prilično realna priča.

Kada otključate skaute, otvoriće vam se i još jedna „mapa” i tačke od značaja na koje možete slati ekipe koje će pokušati da saznaju nešto više o vašem okruženju. U ovim situacijama najčešće nije samo klasično „našli smo nešto, evo doneli smo”, već će se otključavati mini-priča i nove lokacije. Na vama će biti izbor da u tim ratnim pričama date naređenja koja će biti ljudska i humana, ali možda ne i korisna za vašu bolnicu ili da budete običan oportunista koji će jedva čekati da se dočepa sledovanja hrane, sanitetskog materijala ili neke druge koristi, a sve preko grbače nekoga ko to nije zaslužio. Izbori neće biti uvek očigledni i desiće se ponekad i da zabrljate bez namere. Dođe dobro za izgradnju atmosfere, a i kao kratak predah od brige o nedostatku potrepština i ljudstva.

Unapređivanje zgrada, osim brojčanim bonusima, donekle će biti predstavljeno i vizuelno i značiće vam ukoliko imate nameru da nekako isterate poglavlja. Za one koji se ozbiljno prime na ovaj naslov, imaće prostora da maksimizuju i optimizuju. Naći šta je prioritet i kojim redosledom širiti resurse je ključ do pobede. Igra, iako izuzetno skriptovana, ima ponešto RNG momenata, tako da će traženje najboljih taktika zahtevati više pokušaja.

Sve što War Hospital ima da ponudi deluje skromno. Međutim, to bi bilo jednako netačno kao kada bismo okarakterisali šah kao prostu igru, jer nema mnogo polja i figura. U stvari, snažan utisak koji igra ostavlja i jeste da je ovo mogao da bude odličan board game naslov za jednog igrača. Prezentacija nije „holivudska”. Grafika neće oznojiti ni malo jače integruše. Međuscene izgledaju kao da su pravljenje u vreme prvog Starcrafta, ali sa malo lošijim modelima. Selo, doduše, nije potpuna rugoba, ali nije ni da pada vilica na pod. Muzika se vrti uglavnom ista. Ali, i pored svega toga, vukla nas je da obrnemo još koji krug. Arhiva-Ocena je ovakva ponajviše zbog tih produkcijskih propusta, jer sumnjamo da je ovo urađeno baš ovako kao dizajnerska odluka. Negde je očigledno moralo da se uštedi. Igra kao igra nije loša, ali kada skontate idealnu taktiku, pitanje je koliko će biti motiva da se odigra još koji put. Međutim, ukoliko uživate u tim mikromenadžerskim užasima, radujete se kada napolju pada kiša i grickate kokice dok gledate crnu hroniku, ovo je baš onako fin jedan naslov, da mu se prepustite i utopite svoje teške misli u previše teškog posla. U suprotnom, ispratite neku akciju i probajte; ako ništa, drugo ima toliko retro momenata da će vas sigurno vratiti u neka davna, lepa gejmerska vremena zlatnih 90-ih.