Vladimir PISODOROV

1. januar 2024.

Vremena su se promenila! Više se ne priča o tome koju staru platformu najviše volite i kako da uz što manje muke obavite njenu emulaciju na vascelo nedoraslom PC hardveru. Umesto toga, u fokusu su multipraktici, neki bi rekli i frontendi, koji služe za emuliranje više igračkih platformi ispod istog krova. Zapravo, ovde se radi o ostvarenjima koja u jedinstvenu celinu povezuju raznorodne pristupe tematici, na taj način vam nudeći da pod šifrom uniformnosti sve držite na jednom mestu. Dobar primer za to je RetroArch, koji je, čini se, danas početak i kraj kada se priča o emuliranju starih igara.

Problem nastaje u onom momentu kada shvatite da je za učenje zakonitosti potrebno potrošiti mnogo više vremena, nego što ste to inicijalno bili spremni da odvojite. Nemojte da nas razumete pogrešno, lepo je što je sve pod istim šatorom, što je organizacija sadržaja obavljena na vizuelno upečatljiv način, što imate pristup svim aspektima emulacije, ali... Famozna „kriva učenja” toliko je strma, da će vam zatrebati gojzerice i ostala oprema za planinarenje kako biste uspeli da savladate uspon.

Šta se desilo sa pojedinačnim rešenjima? Da li još uvek ima emulatora koji mogu da se pokreću odvojeno i po potrebi, bez rizika da vam je neophodno hiljadustranično uputstvo? Odgovor je, samim tim što i RetroArch (i njemu slična ostvarenja) postoji, potvrdan. Naime, RetroArch, sam po sebi, ne nudi mogućnost emulacije sadržaja, a da bi bio u stanju da na ekranu „zavrti” stare igre, morate da ga opremite potrebnim nukleusima za tu namenu. Jezgra koja koristi moraju doći odnekle, a kad je već tako, sigurno da postoje i funkcionalni emulatori iza njih. Ovo je samo primer, ne i pravilo, što znači da se na softverskoj pijaci danas nalaze emulatori koji su odavno postali punoletni, ali posao za koji su namenjeni obavljaju sasvim dobro. Novo ne znači i bolje!

Kada smo razmišljali o nastanku ovih redova, na pameti nam je bio pregled emulatora koji još uvek imaju šta da ponude, vezani su, uglavnom, za pojedinačne igračke sisteme i možete da ih koristite nezavisno od nametnutih frontenda. Naravno da na taj način gubite deo komfora, ali, isto tako, štedite vreme i u akciju uskačete bez zadrške. Problem u celoj priči predstavlja to što, iako smo potrošili više prostora nego što je to bilo planirano, neke platforme smo morali da preskočimo, pa, čak, i da ignorišemo, kako se sve ne bi pretvorilo u džunglu isprepletanih emulatora. Isto tako, mnoge platforme, naročito one starije, sa uspehom je moguće emulirati uz pomoć različitih emulatora, a to nas je dovelo dotle da je pregled pred vama krajnje subjektivan i skrojen po ukusu autora ovih redova.

VICE 3.7.1

Logično je da smo morali da pođemo od Commodorea 64, mašine koja ne samo što je na ove prostore donela ozbiljnije igranje, već je mnoge od nas naučila programiranju i usadila nam ljubav prema informatici. VICE (i.sk.rs/359615, 58,56 MB) je projekat na koji valja da obratite pažnju ukoliko sa setom gledate na vreme vladavine Debeljka. Ovaj emulator nudi „oživljavanje” većine Commodoreovih mašina iz tog doba, među kojima su modeli PET, VIC, PLUS /4 i slični. Možete da pokrenete i emulaciju Commodorea 128, recimo, a ono što je u svemu najlepše je to što vas na početku dočekuje originalni Commodore Basic, sve sa linijama koje su tu da dočaraju korišćenje mašine u paru sa TV prijemnikom.

Igre/programe možete da učitavate sa kasetnih ili disketnih „slika” (i kertridž komplemenata); na raspolaganju je sijaset funkcija kojima podešavate tok rada, pa, čak, možete da birate verziju SID čipa, kernela i tako dalje. Na raspolaganju je mogućnost snimanja snapshotova, upscaleovanja prikaza, baš kao i podrška za snimanje onog što se dešava na ekranu i pretakanje u video-sadržaj. Pohvalno je i to što za korišćenje emulatora nije potrebno pribaviti nikakve dodatke i sve funkcioniše po principu „ključ u ruke”, dok se različite Commodoreove mašine emuliraju pokretanjem pripadajućih izvršnih datoteka. To znači da ćete na ekranu uvek imati originalnu sliku i sadržaj, koji su mašine prikazivale po uključivanju. Emulacija je, očekivano, besprekorna, pa nije čudo što nam je VICE godinama omiljen kada je emulacija C64 u pitanju.

Fusion 3.64

Upozorili smo vas da će ovakvih iznenađenja biti, a upravo je Fusoin (i.sk.rs/359616, 384 KB) jedno od njih. Kad god imamo priliku da se podsetimo neke igre za igračku konzolu Sega Master System ili Sega Mega Drive, Fusion je emulator kojem se „obraćamo”. Pritom, u potpunosti zanemarujemo činjenicu da je u pitanju ostvarenje koje iza sebe ima 13 prekrupljenih godina i da je namenjeno za davno zaboravljene verzije Windowsa 9x. Ništa od toga nije bitno, jer vas očekuje besprekoran kvalitet emulacije, ali i iznenađenje u vidu podrške za Segine dodatke Mega-CD i 32 X. Dakle, bitno je da na jednom mestu, podjednako jednostavno, možete da pokrećete osmobitni i 16-bitni sadržaj, pa čak i onaj koji je dolazio na optičkim medijumima. Ni to nije sve - odavde je moguće pokretati i igre pisane za Seginu famoznu prenosivu konzolu Game Gear.

Igre se učitavaju u integralnom ili kompresovanom obliku, a moguće ih je prikazivati u prozoru ili preko celog ekrana. Na raspolaganju je svega nekolicina grafičkih filtera uz čiju pomoć može da se „dočarava” rad CRT ekrana, uz mogućnost dodavanja scanlinesa u miks, kako bi se retro osećaj podigao na još viši nivo. Na spisku mogućnosti nalazi se snimanje pozicija, podrška za mrežno igranje, „čupanje” screenshotova, nažalost, ne i beleženje video-snimaka. Naposletku, to i nije toliko bitno, jer Fusion i nakon svih ovih godina posao kome je namenjen obavlja besprekorno. To, u kombinaciji sa veoma jednostavnim podešavanjem i zauzdavanjem, ga čini obaveznim arsenalom naše emulatorske artiljerije.

Mesen 2.0

Baš kao i Fusion, Mesen (www.mesen.ca, 15 MB) se koristi u obliku as is, tokom rada ne išteći ni da jede, ni da pije. Organizacijom neodoljivo podseća na prethodnika, što znači da se funkcijama pristupa iz pull down menija, te da je žongliranje dostupnim sadržajem veoma jednostavno. Mesen neodoljivo podseća na old school emulatore, što mu je donelo veliki plus od nas. Ako se pitate koje platforme uspešno emulira, u pitanju su one „s druge strane brda”, u odnosu na Fusion. Pretpostavljate, reč je o Nintendovim komplementima i to modelima Nintendo Entertainment System i Super Nintendo Entertainment System. Iz nekog razloga, autori su u miks dodali i podršku za konzole Sega Master System i Game Gear, što je krajnje neočekivano, ali i Game Boy, što već možemo da opravdamo. Konačno, odavde je moguće emulirati i PC Engine, čisto da miks bude još neuobičajeniji, ali mi se držimo šljive koju je posadio Nintendo.

Osim što je moguće igrati se sa veličinom prikaza u prozoru ili preći na prikaz preko celoga ekrana, autori su ostavili dovoljno manevarskog prostora i kada je u pitanju „peglanje” slike putem grafičkih filtera. Sve se obavlja u realnom vremenu, a to znači da su promene na ekranu vidljive bez zadrške. Osim mogućnosti „hvatanja” snimaka ekrana, Mesen omogućava i beleženje video-snimaka, ali i audio-komponenata. Tu je i mogućnost mrežnog igranja, korišćenje „varanja”, učitavanja tekstura visoke rezolucije za podržane igre, snimanje pozicija i tako dalje.

WinUAE 5.0.0

Ako i dalje ne možete da zaboravite „najbolju prijateljicu” (a ko bi mogao), sva njena izdanja dostupna su iz emulatora WinUAE (www.winuae.net, 8,65 MB). Program se tokom godina nije puno menjao, barem kada je spoljni izgled u pitanju, ali i osnovni način funkcionisanja. Ovaj emulator ne možete da koristite po sistemu ključ u ruke, jer je, gotovo, za svaki Amiga model potrebno pribaviti odgovarajući Kickstart, pre nego što uopšte budete u prilici da krenete dalje. Emulirane su, praktično, sve verzije Amige, počevši od one čije srce čini procesor 68000, pa sve do onih sa moćnim 68060. Tu su OCS, ECS, AGA i ostale verzije čip-seta, a ne treba zaboraviti ni da je na raspolaganju Commodoreova igračka konzola Amiga CD32.

WinUAE donosi toliko velik manevarski prostor kada je podešavanje u pitanju, da ćete se danima igrati, pokušavajući da „sklopite” svoju omiljenu Amigu. To može da bude mali problem, jer, rekosmo, da nam je cilj što jednostavnije stići do slike na ekranu. Izrađene konfiguracije možete da snimite, tako da vam kasnije bude lakše da ih pokrenete, a najlepša stvar u celoj priči je što WinUAE omogućava pokretanja Workbencha, Amiginog operativnog sistema nalik Windowsu. Otišlo se i korak dalje, pa emulator podržava različite hardverske dodatke za Amigu koji su, takođe, u potpunosti emulirani, što ovo ostvarenje čini jednim od najboljih u klasi. Za početnike, koji tek sada kreću u avanturu zvanu emulacija, posle pribavljanja odgovarajućeg Kickstarta i „slike” igre, jedini rebus biće „ubacivanje” u odgovarajuću, virtuelnu flopi-jedinicu. Kao nagradu za to dobiće savršenu emulaciju.

MAMEUI 0.248

Jedan od prvih emulatora za koje se početnici „uhvate”, jesu oni koji „oponašaju” funkcionisanje arkadnih aparata. Ogroman broj igara, veliki broj podržanih platformi i, relativno, mala hardverska zahtevnost razlozi su zbog kojih je to tako. Do emulacije legendarnih igara iz „fliperana” možete da dođete na različite načine, a mi vam preporučujemo da probate MAMEUI (www.mameui.info, 79,55 MB). Ovaj program nam je pouzdan partner već godinama, a jedino što od njegovog korišćenja može da vas odvrati jeste nemušto sklepan upravljački interfejs. Spisak igara vidljiv je već po prvom pokretanju, ali ćete u sadržaju uživati tek pošto budete dodali odgovarajuće ROM-ove i obavili skeniranje direktorijuma u kojima nameravate da ih čuvate.

Postoje razni načini na koje je moguće obaviti ulepšavanje osnovnog prikaza, koji može da uključi screenshotove iz igara, fotografije originalnih arkadnih aparata, pa i kratke opise igara, odnosno njihov istorijat. Isto tako, možete da utičete i na tok emulacije, tweakovanjem nekolicine funkcija koje su zakopane u sekcijama za podešavanje u pull down meniju. Tu je i večita borba sa BIOS-ima konzola, koji se, na svu sreću, veoma jednostavno pronalaze i još lakše stavljaju na raspolaganje programu. Inače, upravljački interfejs programa godinama se nije menjao, što odgovara onima koji ga dugo koriste, ali novopridošlicama se to neće baš dopasti. Bilo kako bilo, emulacija je vrhunskog kvaliteta, uspešnost na veoma visokom nivou, pa nema razloga da ne potražite naslove uz koje ste odrastali, trošeći džeparac u „fliperanama”.

FinalBurn Neo

Gde se priča o arkadnim aparatima, neumitno dolazi i do spominjanja SNK-ove platforme Neo Geo. Gomila kvalitetnih igara i tehničke karakteristike od kojih se „onomad” padalo u nesvest, samo su deo Neo Geovog šarma. Ne treba zaboraviti ni to da je SNK platformu učinio dostupnom i kućnim korisnicima, ali zbog njene visoke cene, nisu svi bili u mogućnost da je priušte. Kada je emulacija u pitanju, za Neo Geo odavno može da se kaže da postojeće alatke nude savršene performanse i preciznost. Do igara na ekranu možete da dođete i preko MAME-a, ali nas više zanima standalone rešenje.

Svetlo na kraju tunela može da bude FinalBurn Neo (i.sk.rs/359621, 9,14 MB). Nakon što ga uputite na direktorijum u kom se nalaze ROM-ovi, program možete da koristite u viđenom obliku. Zanimljivo je da se igre smeštaju na naročitu listu, odakle im se naknadno pristupa, dok se „iscrtavanje” sadržaja obavlja u posebnom prozoru. Lista može da se filtrira, a na raspolaganju je ugrađena rutina za pretragu... FinalBurn Neo podržava promenu veličine prozora za igru, „prevlačenje” prikaza grafičkim filterima, donosi mogućnost snimanja pozicija, snimanje video-isečaka... Svim funkcijama pristupa se na jednostavan način, preko pull down menija, tako da FinalBurn Neo rezonira old school frekvencijom.

ePSXe 2.0.5

Iako postoje noviji, i za podešavanje i zauzdavanje jednostavniji emulatori konzole PlayStation,ePSXe (www.epsxe.com, 1,31 MB) je naš favorit od dana kada se pojavio na softverskoj pijaci. U pitanju je besplatno ostvarenje, koje zahteva BIOS konzole da bi se koristilo, ali i dodatna podešavanja na polju plug-inova. Da, ePSXe je emulator starog kova, koji da bi fercerao od korisnika traži da se opredeli šta će se od dodataka koristiti za prikaz slike, reprodukciju zvuka i tako dalje. Na svu sreću, sve što je potrebno dolazi u paketu, pa nećete morati, kao nekad, da jurite arhive po internetu i eksperimentišete s njihovom funkcionalnošću. Sekcija sa podešavanjima natrpana je funkcijama, mada je to više optička varka za čije postojanje je zaslužen prilično neugledan upravljački interfejs. Na svu sreću, postoji mogućnost da se odabere neki od predefinisanih radnih režima, koji će stvari prilagoditi potrebama, pa ćete brzo moći da se bacite na igranje.

Emulator učitava igre u, praktično, svim znanim formatima, a osim pojedinačnog bistrenja, na raspolaganju je i izrada igračke liste, koja nudi i povlačenje originalnih omota sa interneta. Možete da odredite više lokacija na hard-disku za skladištenje, a ePSXe neće praviti problem kada je njihovo objedinjavanje na listi u pitanju. Emulator podržava snimanje pozicija na virtuelnim memorijskim karticama, tu je i podrška za lokalni Netplay, podrška za Windows kontrolere i tako dalje. ePSXe ne može da uradi puno toga kada je „peglanje” prikaza u pitanju i fokus zadržava na osnovnim stvarima. Srcu nam je prirastao zbog velike kompatibilnosti i kvaliteta emulacije, iako je tehnički (i organizacijski) već neko vreme prevaziđen.

Flycast 2.2

Još jedan emulator koji bez odgovarajućeg BIOS-a ne može da mrdne dalje od početnog ekrana je Flycast (i.sk.rs/359624, 5,37 MB). U pitanju je emulator Segine igračke konzole Dreamcast, mada može da se iskoristi i za pokretanje komplemenata pisanih za platforme Naomi, Naomi 2 i Atomiswave. Nas u ovom momentu interesuje Dreamcast, čija je „oponašanje”, brzo, (relativno) nezahtevno i prilično precizno.

Stvar koja će vam u celoj priči praviti najviše problema je upravljački interfejs koji izgleda kao da su ga sklepali neandertalci. Gotovo u potpunosti je lišen grafičkih elemenata i sa tekstom podvučenim funkcijama možete i te kako da imate problema. Pojedinačno učitavanje igara nije moguće, već ćete morati da odaberete direktorijum u kom ste obavili njihovo skladištenje. Flycast će ih tada uvrstiti na listu i sa interneta automatski obaviti preuzimanje odgovarajućih omota. Stvar koja je dobra je to da emulacija teče kao reka, te da nije potrebno nikakvo angažovanje korisnika, sem klik mišem na omot, kako bi se slika pojavila na ekranu. To ne znači da se u sekciji s podešavanjima ne nalaze skriveni dragulji, koji će vam pomoći da iz emulacije izvučete maksimum, već da je Flycast koncipiran tako da puno toga ponudi već na samom startu. Uz ovaj emulator moguće je koristiti klasične Windows kontrolere, na meniju se nalazi i snimanje pozicija, emuliranje broadband adaptera i tako dalje.

Dolphin 5.0

Dolphin (dolphin-emu.org, 15,58) je emulator Nintendovih konzola GameCube i Wii, koji se pod svetlima reflektora nalazi već neverovatnih dvadeset godina. Odlikuje ga izuzetno jednostavno korišćenje i sveden, ali ubavo koncipiran upravljački interfejs. Odmah ispod pull-down menija nalazi se paleta najkorišćenijih alatki, od kojih izdvajamo tastere za kontrolu toka „reprodukcije” emulacije komplement za „hvatanje” screenshotova, ali i mogućnost da se pređe na prikaz sadržaja preko celog ekrana. Tu je i prečica do sekcije sa podešavanjima u kojoj se nalazi sijaset funkcija koje će vam pomoći da „ispeglate” sliku i poigrate se s prikazom. Kada malo više zagrebete ispod površine, videćete da Dolphin nudi prilično velik manevarski prostor.

Igre mogu da se učitavaju pojedinačno ili da se dodaju na radnu listu, odakle lakše možete da im pristupate. Biće predstavljene originalnim banerima, ali i ikonicom pripadnosti konzoli, uz jasno naznačen region kom su namenjene. Dvoklik mišem pokreće emulaciju u posebnom prozoru i to bez ikakvih podešavanja, pa, čak, nije potrebno posegnuti ni za BIOS-om konzole. Stvar koja donekle može da vas zabrine je to što Dolphin, po zvaničnim podacima, savršenu emulaciju nudi u svega 38 odsto slučajeva. Broj igara koje ne može da pokrene ili koje prouzrokuju problem koji sprečava igranje je ispod tri procenta, dok se sve ostalo nalazi u kategoriji „Igrivo”.

PCSX2 1.6

Na projekat PCSX2 (pcsx2.net, 6,14 MB) dugo smo gledali kao na nešto što željno iščekujemo, ali se bojimo da ga na kraju nećemo dobiti. Ipak, njegovi autori su nam, ne tako davno, raspršili sve tamne oblake iznad glave, ponudivši veoma dobar emulator igračke konzole PlayStation 2. Za njegovo pokretanje još uvek je potrebna prilično jaka mašina i po tom kriterijumu on se na ovom testu izdvaja. Isto tako, perfektna emulacija je nešto što ne može da se očekuje u meri u kojoj se to očekuje kada su neke druge platforme u pitanju. Zvanični podaci nam kazuju da se pod šešir perfektnog može smestiti svega 1,23 odsto igara, ali i da onih koje nije moguće pokrenuti ili prave ostale vrste problema koji bi onemogućili igranje ima ispod jednog procenta.

Ovog puta, bilo bi iluzorno nabrajati šta sve PCSX2 može: od „krpljenja” igara, preko „peglanja” prikaza, pa sve do mogućnosti pokretanja pojedinačnih ili igara koje ćete postaviti na listu. Podržana su i dostignuća, mrežno igranje, snimanje pozicija na virtuelnu memorijsku karticu, pa, čak, i promena tema upravljačkog interfejsa. Kad smo već kod njega, važno je istaći da je uredan, pregledan i da početnicima jedino može da zasmeta broj funkcija koje prete da ih zatrpaju. Tokom igranja, moguće je „čupanje” screenshotova, ali ne i snimanje videa na klasičan način, a u igru ne krećite ukoliko prvo niste obezbedili odgovarajući BIOS za konzolu.

Project64 3.0.1

Bez predumišljaja, tekst smo počeli emulatorom Commodorea 64, a završavamo ga komplementom igračke konzole Nintendo 64. U pitanju je ubedljivo najjednostavniji emulator koji nam je prošao kroz ruke, koji se koristi, maltene, bez ikakvog podešavanja. Na početku, moraćete da odaberete da li je mašina na kojoj pokrećete emulator moderna ili nešto starija, nakon čega ćete se obresti u praznoj radnoj formi. Igre možete da učitavate pojedinačno (bez obzira na to da li su arhivirane ili ne) ili da ih postavite na listu, odakle ćete ih kasnije birati. BIOS za konzolu nije vam potreban, što je uvek gromoglasno pozdravljen podatak i jedna briga manje.

Po defaultu, na glavnoj radnoj formi igre su predstavljene nazivima i statusom, odnosno trenutnom kompatibilnošću. To može da se promeni i spisak obogati dodatnim podacima: žanrovskoj pripadnosti, datumu izdavanja i tako dalje. Ono sa čime ćete morati da živite je podatak da deo priče ne čine omoti igara, te da se emulacija pokreće u istom prozoru u kom se nalazi spisak. U bilo kom momentu moguće je prebaciti se na prikaz preko celog ekrana, dok su iz sekcije sa podešavanjima mogući dodatni tweakovi. Recimo, povećanje rezolucije, apliciranje antialiasinga, anizotropično filtriranje i tome slično. Odjednom se čini da Project64 ima sasvim dovoljno potrebnih funkcija i da nije tako bespomoćan kao što se to na prvu loptu činilo. Pored „peglanja” prikaza, na raspolaganju je i izrada snimaka ekrana, upotreba „varanja”, snimanje pozicija, te alatke za podešavanje zvučnog podsistema.

• • •

Ovde, nažalost, moramo da stanemo i podvučemo crtu. Ispod nje su ostala brojna ostvarenja koja služe za emulaciju, po našem mišljenju, trenutno manje popularnih platformi, ali i ultramoderni komplementi koji se, pre svega, odnose na igračke platforme novije generacije. S druge strane, u pitanju su i emulatori za čije pokretanje su potrebne i nešto jače mašine, kojima nemaju baš svi pristup. Iako se i na našem spisku nalaze primerci koji su na granici između srednje zahtevnih i zahtevnih, oni još uvek mogu da prođu. Pregled ovaj put nije obuhvatio ni emulatore prenosivih konzola, što smo smatrali temom za neku drugu priliku. Konačno, još jednom moramo da se ogradimo podatkom da je u pitanju subjektivna lista i da u nekim slučajevima odabrana rešenja neće biti po ukusu svakog. Najlepše od svega je, ipak, što postoje alternativna rešenja i mogućnost izbora.