Darko MIHOKOVIĆ

1. januar 2024.

Kada bismo imali mašinu za putovanje kroz vreme i vratili se nekih dvadeset pet godina u prošlost, zatekli bismo gomilu klinaca kako se tiskaju oko Sony keca ili Nintenda 64 (dosta ređa zverka na ovim prostorima), uživajući u sjajnoj 3D grafici igara, kao što su Banjo-Kazzoie, Spyro the Dragon ili Crash Bandicoot. Današnji mladi igrači bi na ostvarenja u kojima su likovi prikazani toliko niskim brojem poligona samo prezrivo odmahnuli glavom. Zbog toga se čini da Cavern of Dreams cilja na veoma specifičan segment publike, igrajući na kartu nostalgije generacija odraslih uz pomenute konzole.

U pitanju je retro 3D platformska igra, koja na modernim računarima pokušava da dočara doživljaj igranja na konzolama pete i šeste generacije. U glavnoj ulozi je malo, crveno zmajče Fin, izgledom bliže simpatičnim brontosaurusima iz Bubble Bobble serijala, nego čuvenom Spiridonu. Njegov zadatak je da pronađe sva jaja, tačnije, braću i sestre koji se još uvek nisu ispileli (izzmajili?), koji su raštrkani kroz nekoliko svetova. Svako jaje koje pronađete mora da se vrati u pećinu iz naslova igre, a tamo će vam misteriozna čarobnica, zauzvrat, podariti specijalne moći, poput jedrenja krilcima ili udaranja predmeta repićem. Uz opšteprisutan metroidvania šmek, novostečene moći će vam olakšati da nađete put do novih jaja, a katkada se bukvalno otključava pristup ranije nedostupnom delu mape. I tako u nedogled, tačnije, sve dok ne okupite celu familiju i otkrijete ko stoji iza njihove „otmice”.

na Pećina snova služi kao centralni hub iz koga pristupate tematski različitim svetovima sa skrivenim jajima. Ti svetovi su zamišljeni kao otvoreni regioni, uglavnom bez „hodnik deonica” i igraču pružaju slobodu da ih istražuje i rešava prostorne zagonetke. Po svetovima su razbacani i šaroliki likovi koji nude svojevrsne sporedne zadatke, nagrađujući vas nekom od pregršt stvarčica za sakupljanje ili prosto otvaranjem nekog novog prolaza.

U igri nema ni trunke borbe. Ono malo smetala se stapaju sa eksterijerima svetova, delujući više kao neuništivi deo prostornih zagonetki, tako da ih je moguće samo zaobići. Takođe, nema ni skale energije, pa će vas kontakt sa retkim neprijateljima ili prostornim preprekama samo odbaciti u stranu. Zlobnici bi rekli da je u pitanju igra za decu, no, iako nije preterano teška, pojedine deonice zahtevaju dosta koncentracije i preciznosti i dešavaće se da ih ponavljate i po nekoliko puta.

Nažalost, igra je prilično kratka. Publici koja je vična i umešna u igranju platformskih naslova biće potrebno svega nekoliko sati da je završe, dok će vam sakupljanje raznoraznih memorabilija za popunjavanje in-game enciklopedije, udvostručiti vreme provedeno u igri. Nekima će zasmetati pomalo neubedljivo skakanje, pri čemu vam se čini da zmaj više lebdi, nego što skače, ali ćete se brzo navići, kao i na kotrljanje koje je ponekad toliko brzo da ni kamera ne uspeva da u stopu isprati našeg junaka.

Sa vizuelne strane, Cavern of Dreams uspeva da savršeno replicira estetiku 3D platformera iz ere PS1/N64. Šarena, low-poly grafika, ukombinovana sa „ispranim” teksturama niske rezolucije, doslovce evocira četvrt veka stare uspomene, a kao šlag na torti nostalgije, imamo i filter koji blago zamućuje sliku, kako bi se stekao utisak igranja na prepotopskim, gabaritnim CRT televizorima (filter sa miljeom, nažalost, nije dostupan). Ukoliko vam ovi relikti nisu prirasli k srcu, uz par klikova ih možete isključiti i nastaviti da uživate u kristalno jasnom prikazu svog novog OLED HDR 4K monitora.

Možda zbog toga što hitove iz prošlosti posmatramo kroz ružičaste naočare nostalgije, ali čini se da Cavern of Dreams ne može ni da primiriše starim kukama, mada daleko od toga da je igra loša. Sa veoma pristupačnom cenom, nema boljeg načina da mladim pokolenjima, pre nego što ih Fortnite uzme pod svoje, pokažete kako su se nekad igre „obrtale” sa jednim životom.