Prošlogodišnja strategija Codename: Panzers imala je zlu sreću da se pojavi u istom periodu kada i nekoliko dugo očekivanih RTS gorila. Činjenica da je ova igra koju su napravili relativni anonimusi, Stormregion, svejedno pobrala silne pohvale i doživela komercijalni uspeh (naročito na evropskom tržištu) najbolje govori o njenim kvalitetima. Talentovani Mađari su uspeli da galvanizuju suvoparni WWII milje dobrom pričom, šarmantnom prezentacijom i igrivošću koja je savršeno balansirala između hardkor taktiziranja i eksplozivne akcije. Dobitna formula nije se promenila ni za dlaku u Phase Two, drugom poglavlju sage Codename: Panzers.

Promena na prvi pogled zaista nema mnogo. Slično kao kod KotOR-a 2 i Serious Sama SE, uvedena su neka neizbežna poboljšanja i umereni noviteti, ali je opšti dojam bliži igranju ekspanzije nego legitimnog sequela. Ovo, naravno, ne mora da bude mana per se, naročito kada je originalni materijal tako kvalitetan. Phase Two je možda najbolje posmatrati kao reviziju prvog dela, koju su autori sproveli obrativši dužnu pažnju na kritike fanova. Fokus igre je ostao nepromenjen: žestoki okršaji svakojakih oklopnih vozila, artiljerije i pešadije tokom Drugog svetskog rata, viđeni kroz oči glavnih aktera koji radnju vuku napred i daju joj određenu dozu drame. Priča je potpuno nova, a sročili su je holivudski scenaristi (što ukazuje na Stormregionovu posvećenost kvalitetu – ili barem na povećan budžet), mada neke poznate face poput Darija i Serđa zadržavaju svoju ulogu.

Realizam figuriše u mnogim aspektima Druge faze, ali će se retko kada isprečiti primarnom cilju igre, tj. izazivanju što većih eksplozija u što kraćem roku. Jednostavni interfejs iz prvog dela nije doživeo bitnije izmene, pa je tako većinu komandi moguće izdati uz minimum akrobacija na tastaturi. Imajući u vidu eleganciju kontrola, broj opcija koje vam stoje na raspolaganju prilično je impresivan. Pešadija može da hoda ili da trči, da se kreće u stojećem ili pognutom položaju, kao i da puzi. Zauzimanje zgrada i nasilno prisvajanje neprijateljskog hardvera samo su neke od korisnih akcija koje su vaši iskusni prašinari u stanju da obave. Pregrevanje protivničkih tenkova bacačima plamena ili molotovljevim koktelima je i dalje jedan od najzabavnijih načina da se posada prisili na evakuaciju (a uz to dobijate i tenk, s tim što, naravno, morate da sačekate da se prethodno ohladi).

Različiti tipovi pešadije, definisani oružjem koje nose, imaju prednosti i mane koje će uspešan komandir morati da nauči. Najbolji primer za ovu tvrdnju jeste suočavanje s oklopnim vozilima kojima puške i mitraljezi ne mogu ništa. Tek će se granate i protiv- oklopni snajperi pokazati kao efektni u bušenju debelog metala. Kombinovanje snaga je jednako važno. Snajperisti koji vide dalje nego ostale jedinice mogu da posluže za markiranje dalekih meta koje će artiljerija potom bombardovati. Što se same artiljerije tiče, iako posada može „ručno” polako da je dogura do neke destinacije, mnogo je efikasnije prikačiti je na kamione.

Tenkovi su posebna priča. Pored otpornosti na paljbu malog kalibra, igra simulira različitu debljinu oklopa spreda, sa strane i otpozadi, što otvara mogućnosti za male taktičke igranke kad god se ove zveri sukobe. Definisanje završnog položaja tenka prilikom kretanja je krajnje jednostavno tako da igrač može da bira koju stranu tenka će da izloži neprijateljskoj vatri. Ovaj detalj takođe podstiče postavljanje zamki pošto je mekana „zadnjica” protivničkih vozila uvek primamljiva meta. Zasede igraju veću ulogu u Phase Two zahvaljujući dodatku noćnih misija. Velika novina tokom noćnih operacija jeste mogućnost paljenja farova koji će povećati vidljivost, ali će vas zato neprijatelj lakše primetiti. Efekat farova u daljini prikazan je ikonicom koja se kreće unutar fog-of-wara, dok još uvek nije poznato o kakvom vozilu je reč (na isti način kao što se u prvoj igri prikazivala buka motora ili zvuk marširanja trupa).

Phase Two sadrži tri single- -player kampanje. Saveznici (ovog puta bez Rusa) i sile Osovine dobijaju po jednu kampanju, ali je za nas najinteresantnija bonus kampanja u kojoj vodite naše partizane. Partizanski vođa Vuk (ili „Wolf”, kako ga u igri oslovljavaju) tu je da glavom, bradom i šubarom zagorčava Nemcima život po planinskim predelima bivše Jugoslavije(!). Prvobitni pozitivni utisci splasnuće kada shvatite da se mlađani partizani svom vođi obraćaju na čistom ruskom, a on pak govori dobro akcentovanim engleskim. Ali, dobro, šta je tu je. Kao dodatno iznenađenje, loading ekran tokom partizanske kampanje sadrži portret jednog harizmatičnog gospodina koji će ovdašnjim (nešto starijim) igračima prirediti mali šok. Da bude zanimljivije, drug Tito figuriše i unutar same kampanje pošto ga je potrebno zaštititi od nemačkih napada već tokom druge misije.

Igru pokreće blago modifikovani Gepard engine koji i dalje sasvim uspešno obavlja posao. Grafika je simbolično ojačana boljim eksplozijama i impresivnijom arhitekturom (naročito u severnoj Africi), ali je zato kamera i dalje preblizu tlu. Loša glasovna gluma, jedna od najvećih mana prvog dela, ispravljena je unajmljivanjem ubedljivih profesionalaca. Kad smo već kod glasova, trofejni „ulov” predstavlja angažman holivudskog glumca Pitera Velera (originalni i za mnoge najbolji Robokap). Za njega ovo verovatno ne predstavlja vrhunac pomalo letargične karijere, ali za igračku industriju znači još jedan korak bliže mainstreamu. Ostaje da se vidi šta Stormregion planira za najavljeni Phase Three.

Đorđe NAGULOV