Igara otvorene forme, u kojima imate zadatak da svrgnete zlokobni režim neke banana republike trećeg sveta, gotovo da ima više nego gangsterskih varijanti istovetnog GTA-olikog gameplay modela. Jagged Alliance serijal Boiling Point: Road to Hell i Just Cause, kao njihovi najtipičniji predstavnici, i pored očiglednih razlika u kvalitetu i formi, ipak, dele zajednički atribut vezan za impotenciju fiktivnog okruženja. Hod po jajima u baletskim patikama, odnosno, ničim izazvana politička korektnost oličena u nepostojećim tropskim pseudodržavicama, u kojima vodite narodnooslobodilački rat, neprijatno štrči u kontekstu cilja igre i virtualnih metoda za njegovo postizanje: ako je ultimativna poenta neke igre nasilna insurgencija, borba sa režimskim snagama i likvidacija tiranina sa imenom i prezimenom, svaki klasno svesni igrač će poželeti finalnu glazuru realnosti, opravdano spuštajući obrve na disproporciju između ozbiljnog posla i neozbiljne definicije njegovog smisla. Borba protiv istočnoevropskog diktatora na balkanskom poluostrvu nema isti vokalno-instrumentalni potencijal kao šibanje sa režimom Slobodana Miloševića u Srbiji.

Mercenaries 2 zato, makar u jednoj sferi, podseća na partiju pokera sa pravim novcem umesto pasulja. Kao i njegov prethodnik iz prošle generacije konzola (smešten u severnoj Koreji), Mercenaries 2 ne zazirući od potencijalne zabrane na južnoameričkom kontinentu, smešta poprište sukoba u Venecuelu, koja pati od identičnih problema kao i njen realni pandan. Ramon Solano, manijak na vlasti koji je nacionalizovao imovinu kompanija koje se bave eksploatacijom nafte, zapaljivom retorikom preti Zapadu, zbližava se sa Kinom i teroriše sopstveno stanovništvo, predstavlja odličnu rekreaciju Uga Čaveza, aktuelnog predsednika Venecuele. Iako igri nedostaje jedino njegovo ime i prezime, sve ostalo je tu, što alegoriju čini dovoljno snažnom za postizanje adekvatnog stepena uverljivosti. Krajnji cilj Mercenariesa 2 jeste likvidacija ovog čoveka, uz usputne stepene ruiniranja vojnih resursa Venecuele i saradnje sa frakcijama koje žele isto što i vi. Igrajući ulogu jednog od troje plaćenika, koje možda znate (a možda i ne) iz prethodne igre, prvu linearnu tutorial mini-celinu igre provešćete radeći za Mr. Solana, koji će vas po njenom okončanju žestoko ispaliti, dajući vam dovoljno jaku motivaciju da kompletno previranje u zemlji počnete da shvatate lično.

Mercenaries 2 najlakše se da opisati kao GTA klon, čiji je akcenat na priči upadljivo manji od količine akcije i nasilja potrebnih za uspešan završetak igre. Vaše bojno polje, umesto grada i prigradskih naselja, jeste celokupna teritorija virtuelne Venecuele, naravno, drastično kompresovana zarad normalnog stepena igrivosti. Iako ste potpuno slobodni da šetate gde vam padne na pamet, dostizanje cilja igre i napredak u kampanji moguće je ostvariti samo saradnjom sa frakcijama koje se, svaka za svoj račun, bore protiv režima. Naftna kompanija, koja hoće da joj se vrate njene bušotine, komunistički gerilci koji žele da vide leđa i njima i Solanu, te jamajkanski pirati predstavljaju opcije za prvu polovinu igre. Otvaranje ostatka mape (tj. proširenje satelitskog „coveragea”) vezano je za ispunjavanje specifičnih misija najmanje dve frakcije, što će „triggerovati” drugu polovinu kampanje – američku i kinesku invaziju zemlje i totalni rat bez rukavica. Frakcije u igri, odnosno njihovi štabovi i baze, funkcionišu kao quest/supply habovi, u kojima možete preuzimati borbene ugovore i kupovati oružje i opremu. Ispunjavanje borbenih misija vam, pored rasta reputacije sa dotičnom frakcijom i novčanog priliva, otvara i mogućnost kupovine jačeg borbenog hardvera i usluga (različiti tipovi avio-napada, recimo), obezbeđuje nove heli-padove pomoću kojih možete skratiti put kroz Venecuelu (outpost misije), i što je najbitnije, otvara vam pristup „story” misijama koje vas približavaju Ramonu Solanu. Venecuela je prepuna i opcionih ciljeva/ugovora: uništavanje određenih građevina/punktova ili hvatanje/likvidacija frakcijskih HVT-a (high value target, tj. VIP) donosi novac i opremu, ali njihovo ispunjavanje podrazumeva oprez iz razloga što cilj nije uvek armija Venecuele: ciljevi gerile, recimo, jesu naftaški VIP-ovi, što vam lako može poništiti reputaciju kod njih (i zahtevati novčani bribe da biste uopšte mogli da nastavite sa kampanjom).

Osnovnu vrednost igre čine visokokvalitetna akcija, prenaglašeno nasilje, bogata pirotehnika i mogućnost upotrebe bilo kog vojnog ili civilnog vozila. Spektakularni rezultati razaranja, koje postižete roštiljanjem iz tenka ili borbenog helikoptera, te selektovanje ciljeva za artiljerijske ili avio-udare neće vam lako i brzo dosaditi. Ovako sagledana, igra teoretski (i donekle praktično) obećava zaista dobru zabavu i veću ocenu od one koju vidite dole, što bi bilo potpuno tačno da ne postoji prilično ozbiljan bag vezan za snimanje pozicije u igri. Tendencija igre da „corruptuje” manualne i autosejvove u potpuno nasumičnim intervalima može vam ruinirati celodnevni trud. Verzija za PC, na sreću, omogućava manuelni bekap, što morate shvatiti kao apsolutni imperativ pre ozbiljnijeg upuštanja u igranje. U trenutku pisanja ovog teksta još nije bilo patcha koji bi rešio ili ublažio ovaj problem, tako da broj 74 shvatite kao solidno gledanje kroz prste igri koja vas sve vreme drži na iglama iz razloga koji nemaju veze sa uzbuđenjem koje izaziva atraktivni gameplay.

Miodrag KUZMANOVIĆ